Борисав Симић Бора

ПРЕНУЋЕ

---

Јулијани

Ливадом срца мога настаје зимска чама,
Зелен се јечам њише: бледа бешумна свила...
Гранале песме моје, луде, без стабла, саме,
на њима места има за сва славујска крила.

Чекам озарје твоје да ме из ноћи прене,
измишљен грех безболан чежњом ко зора руди,
извита дуга небом пружила лук до мене,
стасалог да буду без руку загрљај срцем жудим.

Пастирке нежне и беле, а ти им чедна друга,
сунцу доброте пењу са твоје и моје стопе.
На моме путу сад је мртва коприва — туга.
Пољупци кише све више ђурђевску траву шкропе.

У нашем шору насањао се глушачки камен
што топлином греје све када је глуво прело.
Оснежио јаблане месечев сребри пламен,
разбежале се звезде, пробудило се село...


Борисав Симић Бора

---

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=335.0

ОДЛАЗАК

Нестало је мелодије твојих корака
исчезла си.
Сенка твога тела, нестала у ваздуху,
на месту где си седела
мирисала је као јоргован.
Даљина те претворила у птицу,
у малу птицу без очију, без перја, без ногу.
На крају стрсиш ко локвањ
из далеке воде.
Најзад си ситно зрно осмеха
на обали сећања.


Борисав Симић Бора

МАЧВАНКА

Јабуко сумрака над Битвом
луда хармонико уцветалих
ливада
глушачко пролеће...
Лепотице кажњеника
у логору песме
предобра душо...

Пењи се на моју добру пут
без страха.
Мироваћу као камен
волећу те до судњег дана.

У нашој љубави
расцветао се
од среће пламен.

И љубићу ружу уздисаја
сањаћу те испод небеског
грања.

Сад мислим да сам Бог тишине
или пречудан самац.

Мачванко! Мачванко!
са мојих груди скини
од туге претешки ланац
док нису на нас набацани
мађије и чини.

Још нам ноге гору
у слаткој прашини,
очи нам скакућу, скакућу,
по шареној месечини...

1976


Борисав Симић Бора

БИТВА У МЕНИ

---

Кад ме загрле твоје обале без бола
млеко Твог питомог неба
ороси моје стрњике очију
тад нисам жељан ни хлеба...
Кад вивак из шевара
постане звоно песме моје
у освит дана
тад ми у души пчеле се роје.
Кад пусто подне
пољима трешти у сјају
тад ми у души штенци врућине
гладни залају.
Кад јаблани јесење сањалице
и луди багреми
милују сребро звезда
тад ми се душа умрлих сећа
Кад ме загрле уједрале гране
Твог зеленог ћутања
душу тад цркви води путања..

Борисав Симић Бора

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=335.0