Милица Бакрач

КОНДИР

Свако моје јутро тобом сване.
Орадости песмом ведром, плавом.
Док не чујем да ти делиш дане,
За трпезом с кујом Видосавом.

Опет моје подне тобом зрева,
У грудима, сећању и билу.
А она се не стиди да пева,
Док спаљује крила Јабучилу.

И ово ми вече тобом гине.
Поноћ дрема како нећеш доћи,
А ја држим кондир пун истине.

На јастуку њеном твоја глава.
Колко ноћи у вину ће проћи,
Које служи куја Видосава.

Милица Бакрач

ИМЕ

Целу ноћ си дугу тражио ми лице.
На земаљске звери потезао каму.
Са именом мојим римовао птице,
И палио бакље, да растераш таму.

Целу ноћ крвнике на освету звао!
Братимио руке с граном белог бора!
Клео се да име најлепше си дао,
Оној - што се крије, што тишину мора

сакрити у девет јама безданица!
Завити у девет везених марама!
Целе ноћи тражиш одсјај њеног лица,

С побратимом, бором, док светлуца кама,
А земаљске звери крију стазу плена;
нестала је она - Најлепшег Имена.

Милица Бакрач

ВЕЗЕНИ СОНЕТ

Златан конац низ кошуљу белу!
Писмо цело у риме ће стати.
Сад ти шаљем тајну лепу целу!
Моје слово неће ме одати.

Слово топло. Као Небо плаво!
Улепшано стасом ћирилице!
Чим прочиташ, чуј, мој Сну и Јаво,
нек сећање осмехне ти лице!

Па заплови кроз снивање, Барко!
Па се отми белим грлом, Песмо!
Па ме огреј словесима жарко!

Ћирилице, лепих слова мати,
иже писмо бејасмо и јесмо.
Ћирилице, немој нас одати.

Милица Бакрач

---

СОНЕТ СЕВЕРНОМ ВЕТРУ

Чујем... Јављају време је хладно,
целим пределом куда ми биваш!
О, како данас волим те гладно,
Северни Ветре, зашто се скриваш?

Опет због тебе мрзну ми прсти!
Иако грле топле ме зраке!
И под кораком пуца лед чврсти!
Али Северњача шаље знаке;

Да ме ти зовеш: Драгано! Злато!
У себи певаш: Лепото! Мила!
И док одлазиш у непознато,

осећаш како најлепша крила,
ка Небу расту из руку твојих,
од врелог даха усана мојих!

Милица Бакрач

---