Едгар Алан По

АНАБЕЛ ЛИ

У царству на жалу сињега мора -
пре много лета то би -
живљаше једном девојка лепа
по имену Анабел Ли;
и само једно јој беше на уму
да се волимо ми.

У царству на жалу сињега мора
деца смо били ми,
ал волесмо се више но ико
ја и Анабел Ли,
љубављу с које су патили жудно
небески анђели сви.

И зато, у царству на морскоме жалу,
прадавно ово се зби
подухну ветар ноћу са неба,
следи ми Анабел Ли
и дођоше од мене да је однесу
њезини рођаци сви,
у гроб на морскоме је спустише жалу
да вечни санак сни.

Анђеле завист је морила што су
тек упола срећни ко ми
да, зато само ( као што знају
у царству ономе сви)
подухну ветар са неба и следи
и уби ми Анабел Ли.

Ал ми надјачасмо љубављу оне
што старији беху но ми -
што мудрији беху но ми -
и слаби су анђели све васионе
и слаби су подводни духови зли
да икад ми раздвоје душу од душе
прелепе Анабел Ли

Јер вечите снове, док Месец сјај точи,
снивам о Анабел Ли
кад звезде заплове, свуд виђам ја очи
прелепе Анабел Ли
по сву ноћ ја тако уз драгу почивам,
уз невесту своју, уз живот свој снивам,
у гробу на жалу, ту лежимо ми,
а море бучи и ври.

Едгар Алан По

---

И другачији превод

АНАБЕЛ ЛИ

Прије много и много година,
У царству крај мора то би,
Дјева је живјела коју су звали именом,
Анабел Ли;
С тек једном је живјела мишљу,
Да воли, и да се волимо ми.

Био сам дијете, и била је дијете,
У царству крај мора то би:
Ал' више него љубављу ми смо се љубили —
Ја и Анабел Ли;
И због тога небески крилати серафи
Били су завидни.

И то је разлог што једном, давно,
У царству крај мора то би,
Вјетар се спусти из облака ноћу, следивши
Моју Анабел Ли;
И дошли су племенити рођаци њени,
Мени је отели,
Да је затворе у гробницу тамну,
У том царству што крај мора би.

Завидјели су нам анђели с неба,
Ни упола сретни ко ми —
Да! — то је разлог (као што знају
У том царству крај мора сви)
Што ноћу је вјетар из облака дош'о,
И следио, убио Анабел Ли.

Ал' љубав нам била је јача од љубави
Многих што су старији били нег' ми —
И мудрији много нег' ми —
И нити анђели горе на небу,
Ни подморски демони зли,
Не могу ми раздвојити душу
Од душе лијепе Анабел Ли.

Јер ни не бљесне мјесец, да сне не донесе
О лијепој Анабел Ли;
Када звијезде се створе, видим како горē
Тек очи Анабел Ли.
Тако лежим поред своје драге до зоре,
Своје драге — драге — живота и младе,
У њезиној гробници уз море.
У њеном гробу уз шуморно море.

Едгар Алан По

---

ГАВРАН

Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише,
само то и ништа више."

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели, ње нема више.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
посетилац неки позни, закуца што може тише
на врата и ништа више."

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више,
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише -
само мрак и ништа више.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише,
"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише,
само то и ништа више.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
"На прозору, у капцима, мора бити неког има,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар само, ништа више!

И отворих капке тада, кад улете изненада
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете, стаде, ништа више.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише -
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?"
Рече Гавран: "Никад више."

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
и не видех таква створа црних крила што се свише,
звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с' тим именом "Никад више."

Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела,
реч једина с' којом му се мисао и душа слише.
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места
а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише,
одлетеше и он ко и Наде што ме оставише."
Рече Гавран: "Никад више."

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни припев: "Никад више."

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
и главе на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли, гракћућ: "Никад више."

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
тици чије пламне оèи до срца ме прострелише:
и у мисли занесена, мени клону глава снена
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
прилећ неће никад више!

А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише."
Рече Гавран: "Никад више."

"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
дал' ћу душу намучену приљубити у Едену
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
уз Ленору којој име серафими подарише?"
Рече Гавран: "Никад више."

"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише."
Рече Гавран: "Никад више."

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти неће - никад више!

Едгар Алан По

---

JULALUMA

Као пеп'о сив је сав небески свод,
Склупчало лишће свенуле тајне -
Увело лишће у сне очајне;
Самотни Октобар успорио ход -
Године моје те пренесећајне;
Тмине и тмуше затамњују род -
Згран - језеро стрепи од зебње бескрајне
Сред утварне Горе, зване Недоход,
Где су гуле гробне - мрачно завичајне.
Једном, кроз алеју кипариса згрански'
Са својом ту душом ја језиво блудих -
Са душом, са Психом, кад срцем, вулкански,
Рекама од згуре бујицом полудих -
Кад лава узрујних богазе прегудих
Сумпорним вртлогом низ слом великански -
Ка поларном кругу сусрете кад будих;
О како урличе призор северјански:
Цик промуклих зора борелано лудих.
Разговор нам био озбиљна и крут,
Ал' мисли, те мисли од грца, од плаха -
И памћење наде издајничког маха -
Окробар је смркли пресаздао кут
(Које ли нас ноћи обавио скут?) -
Не знадасмо ноћи кретање, ни пут,
(Мада смо већ једном сишли у тај слут):
Све нам ван сећања, узаврела даха -
Та гора утварна и тог Зграма ћут.
Па докле се Ноћи нагињала раван,
Јутру усмераво звезданик је сат -
Јутро ускораво звезданик је сат -
Одједном, гле, звежђа мутни грумен таван
Изрони на небу дворог чудно страван,
Бледи срп Астарте, маглен небоклат -
Драгуљ дијамантски смамљен и призват:
Тако разговетан и дворого страван.
Рекох: ''Од Дијане топлији је Он;
Кроз етар уздаха доплови безмеран -
Кроз етар уздаха доплови безмеран;
Виде да се суза не осуши звон
Са образа људских, где суза згон,
Па је дошо зрачан, и љубаван, Он,
Из сазвежђа Лава, да нам каже, веран,
Где је заборава умир неизмеран -
Да покаже неба затон тихобон -
Он да нам осветли и зрачан и смеран:
Где је вечног мира пренебесни трон;
Са лежаја Лава дојездио Он.''
Ал' Психа подиже прст у вис, па тмурно:
''Овој звезди, авај, не поклањам вере -
Бледилу том њеном не поклањам веру -
Него не оклевај, пренимо се журно:
Бежимо што даље изван смисла, мере;
То једино оста - само бекство бурно!''
У страху грцаше, ко гоњено звере
Клонуше јој крила - безумно их стере -
Падоше на земљу да их блато ждере -
На земљу јој паде окриље биљурно.
А ја одговорих: ''То су снова сање;
О, дај у биљурни да грезнемо зрак!
О, дај да препурни пречезнемо зрак!
Сибилски тај блесак блешти нам: Уздање,
Нада и Лепота његово су ткање -
Гле: проломи небо и опак му мрак!
О, верујмо мирно у то надблискање:
Водиће нас право, то је уздан знак -
Та видиш да ноћу проломи се мрак,
Гракну из ноћи промукао грак:
Проломи се мрака тешко очајање.''
Смирио сам Психу, пољуб' дадох њој
С много болне страсти с много жалног шума
И убедих Психу, сред печалних глума;
Тад пођосмо даље; кад, језиво: Стој!
Пред нама Гробнице извио се крој
Са натписом неким врх свода, врх хума!
''Шта пише, о Сестро, ком за упокој?
Коме, изгубљеном, слова жалинх рој?''
Одговори она: ''Пише: Јулалума;
Почива у њему твоја Јулалума.''
Тад, ко пеп'о сив ми дође срца свод,
Ко лишће склупчано у сне очајне -
Ко лишће клонуло у свенуле тајне;
Завиках: ''Октобар успорио ход,
Пре годину дана ту добродих брод -
О, ту је донесох, стрепње ми бескрајне,
Ту сам је донео мртвим у поход:
О сад препознајем и тај Недоход,
И све што је у њему најприснији род:
Згран, језеро магле, и те мисли вајне -
Кроз утварне горе гулом завичајне.''


Едгар Алан По

---