Мићо Цвијетић

МИСАО МАТЕРИЈЕ

---

(По Константину Бранкушу)

Преобликујем смесу, згушњавам материју,
Јагодицама осећам и разлажем атоме,
Одгонетам тајанства, разрешавам формуле,
Под мојим длетом пропева свака стена.

Док обликујем рибе, укрешем варнице икри,
Да се разиграју у води, приону на сваку рану;
Кад обликујем птице, полетим на крилима,
Облећем земљу и небо, васцелу васељену.

Дело које стварам не сме да ме поништи,
Већ да озари лепотом, ко цвеће у ливади,
Моја рука мисли, следи мисао материје.

У недра насељавам рибе, птице, девице...
Оде чисте радости на капије пољубаца;
Да будни сањамо, останемо вечна деца,
У заносу игре, да никад не одрастемо:

Кад престанемо да будемо деца,
Ми смо већ мртви.


Мићо Цвијетић

---

http://www.novazora.org.rs/images/stories/cir/nova-zora-35-36/11_Mico_Cvijetic.pdf

САПУТНИЦИ

---

Каткад се притаје, склоне с пута,
Најчешће преодену, ставе маске на лице.

С нама су и кад су невидљиви,
Осетимо како нам дишу за вратом.

Касно их приметимо у друштву,
Помешали се с нама, заједно путују.

Где замркнемо, делимо грке залогаје,
Испијамо гутљаје из истог бокала.

Само што крвљу из набреклих вена,
Свечано побратимство не крунишемо.

У глуво доба свуку маске са лица,
Кују планове, другима о глави раде.

Нуде нам да правимо велике послове,
На равне части делимо сребрењаке.

Не би било згорег да прихватимо руку,
Можда бисмо удружени стварали чуда.

Мићо Цвијетић

---

http://www.novazora.org.rs/images/stories/cir/nova-zora-35-36/11_Mico_Cvijetic.pdf