Сима Пандуровић

СВЕTКОВИНА

Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок — нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рâна, што крваве их вређао је свет —
Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. У цвећу смо ишли
Славећи страсно осећања та
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.

Сумња у љубав — најтежи нам јад —
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца — остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга — је ли?
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
— Ланце живота што звече и стежу –
Јер ми смо, можда, сами тако хтели,
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
...Гле! очима им трепти роса немо...

ЖЕНА

Jа сам своју душу у твој живот прен’о
И све твоје мане, грехе и врлине
Заволео тамном страшћу, драга жено,
Страшћу ради које живи се и гине.

Ти си светлост моје радости и туге
И молитва чиста срца у самоћи,
Радост мојих снова у бојама дуге,
Вера мога бића у дану и ноћи.

Кад причешће дође душе коју звона
Зову вечном царству чистоте и мира,
Ти си моје вере велика Мадона
Пред којом се цели из светог путира.

Што живимо дуже, везани смо чвршће.
Ти си тамна тежња нагона и жуди
И разблуде моје, кад на мени дршће
Све, а похота се почиње да буди.

Кад инстинкт са свешћу стане да се бори,
Кад се вани проспе месечина бêла,
Црвен пламен мојих страсти увек гори
На грешном олтару твог мирисног тела.

И сто тамних веза у нама се спаја:
Веза раних снова о вечној лепоти,
Веза нашом децом, радости и ваја,
И перверзне страсти и душе и плоти.

ДОГОДИЛА СЕ ПЕСМА ОВА

У време плавих јоргована,
Кад с цвећем пупи чежња нова,
У доба раних мајских дана
Догодила се песма ова.

Тад, после дугих, злих оркана,
Ћуди што носе сунце, кишу,
То беше први дан без мана,
Кад душе цвећа свуд миришу.

Са шумном песмом младих грана,
Кад се од зоре у даљини,
Ко с плаве равни океана,
Велики осмех сунца чини,

Ти си ми дошла са тих страна,
На престо моје маште села
У помпи нада и ђердана
И плавог цвећа с бледа чела.

И отад владаш ти, без брана,
Пространим царством снова моји’
Сказаљка Вечног где лагана
Часове општег мира броји.

У време плавих јоргована,
Кад с цвећем пупи чежња нова,
У доба раних мајских дана
Догодила се песма ова.

ВЕКОВИ

Ја сам тужна веза крајности свих страсти
И велико срце свег одушевљења;
Ја сам пуна чаша горкога презрења
На доба без душе, без снова и части.

Ја сам вечна љубав наспрам пароксизма
Осећања свију што у мени живе,
Огледало чисто и велика призма
Векова у сенци једне перспективе.

И моја је душа сред поноћна мира,
Док безбројних звезда трну зраци сани,
Душа крупног, старог халдејског пастира,
Што крај свога стада снива на пољани.

У мојој се души, к'о у древно време
Обала модрим освештаних вода,
У часима вере мистичне и неме
Огледа фасада индијских пагода.

У њој дуну, каткад, са пустара крици,
Оркан дивље страсти што урла и мрви,
Као дивље хорде; у пожару крви
Заруде одједном пространи видици.

Ја осетим инстинкт изумрлих раса,
Свирепост спрам слабих, спрам деце и жене;
У гордости ових кратких, бурних часа
Све сатрапске тежње пројуре кроз мене.

А други пут, када чежња тиха, бона,
Прелије у сјају месечине млаке
И љубав и наде многих милиона,
Ја осетим мржњу на горде и јаке;

И живим у друштву оних што су знали
Живети без гласа, без славе, и сами,
Волели све лепо, трпели и пали
Скривени у вечног заборава тами.

И осећам душом мирис благе амбре
И источну радост, и љубав и страсти
Господара старих поносне Алхамбре
Што испише пехар кратке земне сласти.

У мени се страсти свих векова боре,
Пролазе јунаци с Господњега Гроба
У замкове своје где кандила горе,
С мачевима тешким, у поноћно доба.

У мени је душа Осамнаестог Века
И племићи горди у свили и чипки;
Ја живим за тренут сред раскошна јека
Времена Ватоа, менуета гипки'.

И тада се јави хук огромних маса,
Силуета оштра бледог Робеспјера,
И бунтовни протест трибунскога гласа,
И пад старих догми, престола и вера.

Ја живим животом историјских мена,
Страшћу свију гордих, великих и скромних
И пуним животом великих времена
У пролазу људских свих истина ломних.

Ја мрзим наше једнолико време
Безбојно, сиво, и у њему душе
Скомрачне, ситне, пакосне и неме,
Што се у ропству свога страха гуше;

И мрзим само наше доба ружно,
Где је све јадно, све "средина златна",
Где се, попут старог и жалосног клатна,
Клатимо лагано, монотоно, тужно.