Луј Арагон

БЕЗИМЕНА

---

Поверићу ти једну тајну
Време си ти
Време је жена – oно осећа
Потребу да му се удвара и да се клекне
Пред његове ноге као кад се хаљина рашири
Време је као коса бескрајна
Очешљана
Огледало које дах замућује и дах разбистрава
Време си ти које спава у зору када се буди
И као нож си који пролази кроз моје грло
Ох што не могу да искажем
Ту непролазну мору времена
И најгоре је
Што је жеља бескрајна и неиспуњена
Та жеђ ока кад ти корачаш по одаји
Ја знам да не треба разбијати чаролију
Много је горе него да те осетим страном
Да бежиш са мислима изван нас
И срцем већ у неком другом веку
Боже мој како су речи тешке
А уствари јесте то
Моја љубав изнад задовољства
Моја љубав
Ван домашаја данашњег ударца
Ти која куцаш
На моју слепоочницу као часовник
И ако ти не дишеш гушим се
И по мојој пути колебаш се
И застајеш својим стопалом
Велику тајну хоћу да ти кажем
Свака реч
На мојој усни сиротица је која проси
Једну ситницу за твоје руке
Стварчицу која тами под твојим погледом
И зато ја кажем тако често да те волим
У недостатку довољно јасног кристала
Израза који би ти ставила себи око врата
Не вређај се због мог простачког говора
Проста је вода која изазива
Тај непријатни шум у ватри
Рећи ћу ти велику тајну
Ја не знам
Да говорим о времену које на тебе личи
Ја не знам да говорим о теби и ја се правим
Као они који врло дуго на перону станице
Машу руком пошто су возови отишли
Шака се смирује тек под новим теретом суза
Хоћу да ти кажем велику тајну
Бојим се за тебе
Бојим се онога
Што те прати вечером ка прозорима
И гестове које ти чиниш
Од речи које се не изговарају
Бојим се времена брзог и лаганог
Бојим се за тебе
Хоћу да ти кажем велику тајну
Затвори сва врата
Лакше је умрети него волети
Зато ја себе мучим животом
Љубави моја.

Луј Арагон

---

Preuzeto sa: ПОЕЗИЈА ВЕКОВА: Луј Арагон: БЕЗИМЕНА
- БЛОГ -

***

---

Дошао сам теби као што река иде мору
Жртвовао сам једним потезом и свој ток и своје планине
Напустио сам због тебе своје пријатеље и своје детињство
Свака кап воде мога живота упила је со твоје неизмерности
Твоје сунце уништило је моју прошлост претке
Ти владаш над мојом крвљу над мојим сновима над мојим лудилом
Дао сам ти све своје сецање као једну коврџу моје косе
Спавам само у твојим снеговима
Развалио сам своју постељу растерао своје добре виле
Одрекао сам се вец давно својих легенди
У којима су Рембо Крас и Дикас
И Валмор која плаце у поноци
Конопац Нервалов прекинуо се
И метак који је убио Љермонтова прошао је кроз моје срце
Подељено твојим корацима
Развејано твојим покретима
Ко заљубљени ветар неке шуме
Ја идем за прашином која се јутром гони из куце
И која се стрпљиво враца неприметно у току цитавог дана
Бршљан који расте а да нико не примецује
Док га не сакате у његовој верности
Ја сам излизани камен силом твога сталног шетања
Столица која те цека на твоме уобицајеном месту
Окно са кога твоје цело гори гледајуци у празно
Петпарацки роман који говори само о теби
Отворено писмо заборављено пре но што је процитано
Прекинута реценица на коју врацати се нема знацаја
Трепатање соба кроз које се прошло
Парфем који остављаш за собом
А кад изадеш несрецан сам као и твоје огледало

Луј Арагон

---

* * *

---

Ево тридесет лета како пратим сенку за твојим ногама
Верно сам црно псето које се врти око твојих пета
Сакрива се у подне за твоје усправно тело
И излази да игра са косим сунцем по пољима
Светлосном жицом из лампе одева те и расте уколико су ниске
Како ти волиш да циташ вецером у одаји према своме расположењу
Само тада уздижем се до плафона
И губим се у понављању твоје руке која окреце стране
Ево тридесет година како је моја мисао сенка твоје мисли
Узалуд сам говорио и понављао верује се
Не знам каквој цудној отмености са моје стране
Све што је црно није сенка говоре ми
Узима се и оставља од оног што сам говорио
И да ми дозволе да те волим они су подметнули
Стварност тела једну статуу
Симбол украшен каменом Отаџбину
А када стављају нож за сецење хартије
У нешно пазухо мојих књига
Не схватају ни најмање зашто ја вицем
Они не виде да ја крварим твојом крвљу
И питам се шта ли за њих моје певање знаци
Ако за сваку рец која се ломи у мом гласу
Они не знају да је то хармонија твога грла
Ако не виде око мога духа твоје руке
Бар једном цу овде да говорим из своје душе
Цовек је изгубљена игра карата
Црвено и црно краљевих слугу и краљица
Али измеду летецих боја има ваздуха а и прсти су ту који бацају
Тело моје сацињено је од две непознате које нисам бирао
И видим са ужасом да се појављују на мојим рукама бакарне пене година
Које це обележити руке мог оца о коме нецу прицати ништа
Ог кога немам ништа друго до нацин како да обарам главу
Зато што није цуо добро на десно уво и ево где и ја такоде
Од своје мајке имам облик ушију
И нацин растања косе
Али душа у свему томе али душа
Беше то једна душа неугладена смуцана још безоблицна
Душа слепа која цује само зло кад се говори о светлости
Душа искрсла нико на зна одакле
Из неког претка у несреци времена
Из неког ујака бесмисленог и лудог који није живео
Или само из оне страшне срамоте моје мајке када сам дошао на свет
Једва душа тек наговештај душе рдаво уоблицена цекињава душа
Каква се губи без жаљења на бојном пољу или сударима на железницама
Једна сирота душа која није знала шта да цини са самом собом
Ношена струјом данашњег времена
Никако не од врсте Хамлета једва коса Офелије
Боса у мору без писма у њој
Лоптица на јапанском билијару коју докони гост прегања у некој кафаници
И ти падац у ”нулу” или ‘’стотину”
Што је у ствари једно исто
Душа у гардероби где пијани гост не може више да наде своју нумеру
Душа за једно веце карневала а сутра це се бацити маска
Душа распарена са којом се не може изаци меду свет
И тешка да носи отров и мора непрестано да се зауставља
Никада нисам разумео задто си повела бригу о мојој души
Лопатама се могу згртати такве као што је моја
Али шта каже онај који први пут види радање другог
Цудом хирургије
Шта је рекла моја душа када си је ти извадила из њене кошуљице
Кад сам ја сазнао у твојим рукама да сам људско бице
Кад сам преста да се претварам и да се исмевам што сам постао такав на додир твоје руке
Узмите те књиге моје душе отворите их свуда где било
Сломите их да би им боље разумели
Мирис и тајну
Покидајте грубим прстима стране
Изгужвајте их исцепајте их
И из свих цете задржати само једно
Један једини шапат један једини припев
Један поглед који ништа не спутава
Једно дуго хвала које се промрљава
Ту срецу као неку долину
Дете - Бога моје обожавање
Бескрајно Аве у молитвама
Моју бесконацну несаницу
Моје цветање моје просијавање
О свести моја о лудости моја
Мој месецу мају мелодијо моја
Мој рају мој пожару
Моја васионо Елза животе мој

Луј Арагон

---