Војислав Карановић

АУТОБИОГРАФСКИ ЗАПИС ВРШКОМ СВЕТЛОСНОГ ЗРАКА

Светлост
првог јануарског дана
1961. године – а кажу
био је леп, топао,
сунчан дан –

завејала је моје
зенице, и од тада,
кроз сваки покрет,
поглед, реч
(изговорену или
писану)

ја заправо покушавам
да разгрнем тај
нанос светла,
да видим оно што је
испод ње, оно што
светлост скрива:

топло ткиво, материју,
врлетне пределе
тела, брзаке крви,

мада негде у дубини
осећам како она
ништа не покрива,
како је светлост
одувек ту:

златна вејавица што
по самој себи веје.

Војислав Карановић

ВИЂЕЊЕ

Тек сада
јасно видим

како голе гране
покривене снегом
личе на
пршљенове кичме

и како ветар
који стреса
снег доле
на тло
има благ длан.

Да мене помилује,
ја бих задрхтао.

Негде у висини,
као слатке капи
на непцу,
топе се облаци.

У медом заслађеном
мразном јутру,

док нокти засецају
кору поморанџе,
уз врели чај,
до краја

јасно
види се свет.
Свака његова кришка.

Војислав Карановић

---

ПОЕЗИЈА НАСТАЈЕ

1.
Пишем махом једноставне песме,
разумљиве ономе ко се у њих
унесе. И гусеници, да крене
међу влати овде сплетених речи,
не би тешко било да се снађе
у том лелујавом зеленилу.

Златне зенице сунца брзо упију
капи росе што се блистају
на ивицама, или по површини
ових стихова. Гледај у то
нетремице, јер визија у трену
одлеће, чим се макну трепавице

2.

Песник је онај
Који пише писмо
На адресу непостојеће особе
Која живи у непостојећем граду
Непостојеће земље.

Садржај писма је кратак:
“Свака песма настаје
На неки начин постхумно.”

Песник је онај
Који грозничаво чека на одговор
Иако зна да ће га добити.

Војислав Карановић

---

http://www.meta-fora.com/2008/05/vojislav-karanovic-poezija-nastaje/

ПЕСМА О СТВАРАЊУ

Није у почетку створена земља,
ни небо, ни свод који би
делио горње од доњих вода;
није живот ушао у клупко
пламена, затим се полако одмотавао.
Никаква експлозија, након које би
свест као куче лајући потрчала.
Рђа – прво је она настала.
И олук на згради преко пута
одмах је добио њу, верну
сапутницу, да му она буде
утеха до краја времена,
кроз све пљускове тренутака
и непогоде хладне као метал.
Два орла лебде у висини,
тренутно су им непомична крила,
изнад њих млазњак пролеће
остављајући за собом траг
као бели реп, потом и реп нестаје.
Време је да отворим очи и
погледам, јер лако могу све
ово да пропустим. Свет се
не ствара сваки дан.

Војислав Карановић

http://www.meta-fora.com/2008/05/vojislav-karanovic-poezija-nastaje/