Ђачко доба

Ова ме песма увек врати у средњошколско доба. Видим моју разредну како са пуно заноса и сете чита ову песму на часу српског језика.

БИСЕРНЕ ОЧИ

Као дух јесени у шум лишћа свела,
К’о туга у живот наших жеља тајних,
У моју се душу нечујно уплела,
На плими уздаха немих и бескрајних,
Сугестија тиха са висина ледних,
Дубином страсти свих срдаца верних
И тамне ноћи — сугестија једних
Очију бисерних.

Њихов сјај је био плав, мутан и чедан,
Сјај морем скривене, скупоцене шкољке;
Он је дав'о дубок незнан израз један
Чежње наших снова и минуле бољке;
Он је скрив’о благо успомена чедних,
Нежност жутих ружа и кринова смерних.
Нада мном и сада сија туга једних
Очију бисерних.

И онда, кад звезда моје судбе зађе
За малу хумку трошних земних жеља,
Последњи, општи удес кад нас снађе
И нестане наших патња и весеља,
Нада мном ће, као чар усана медних,
К’о лелујав, меки сјај висина сферних,
Лебдети и тада сетан осмех једних
Очију бисерних.

Сима Пандуровић

U osnovnoj skoli imao sam profesora koji je cesto pominjao Vojislava Ilica. Mnogo godina kasnije shvatio sam i zasto, tj. koliki je Ilicev znacaj u prekretnici srpske poezije. Sa velikom strascu govorio je njegove stihove, a ja i sad cujem kako recituje pesmu Grm..

ГРМ

Mуњом опаљен грм на суром пропланку стоји,
Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас - и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.

И зима дође већ, и својом студеном руком
Покида накит сав и гору обнажи сву,
Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи,
А он ће бити ту.

Војислав Илић