Јелена Глишић

МЈЕСЕЧЕВА ЉУБАВ

Без звијезда небом вечерас плови
Мјесец пун
Просуо свјетло на мајских ружа
Уснули грм

Дигоше главе пупољци млади
Жељни да цвату
Заборавише – вријеме им није
У ноћном сату

А мјесец лута поносит горд -
Чини се тако
Не знају руже да сваке ноћи
Он мре полако

Да му је срце ледена стијена
Мртва и гола
Да свјетлост златна само је маска
На лицу бола

И залуд руже пратише небом
Мјесеца пут
Он само неста како и дође –
Блистав и жут

А јутром сунце обасја ружа
Увеле лати
Постеља вјечна младим им бјеху
Траве влати.

Јелена Глишић

http://www.poezijasustine.rs/vasa-poezija/jelena-glisic/mjeseceva-lubav

СУСРЕТ

На прозору мога јутра играо се мраз
Насликао мени
За данас и увијек твогa лика одраз

Не смијем те таћи, а тако бих хтјела
Јер топиш се, драги,
Од мојих додира, од мог даха врела

И ја само могу таквог да те гледам –
Леденог и бијелог -
Да немам те – а опет ником да не дам

Јелена Глишић

http://www.poezijasustine.rs/vasa-poezija/jelena-glisic/susret

*  *  *

Мрак.
У грумену земље, у влати траве,
у сваком жбуну расцвјетаном,
у свакој капи росе, капи кише.
Мрак – и ништа више.

Мрак.
У дну зјенице испод прашњавих трепавица,
у сваком додиру, у сваком крику тишине,
у прољећа даху.
Мрак – у спокоју и страху.

Мрак.
У бату корака, у плачу тек рођеног,
у хуку вјетра кроз разбијене прозоре,
у бојама урамљених слика.
Мрак – испод надгробног споменика.

Јелена Глишић

ТРАГОВИ

У углу мог ока урезан твој лик
И бора дубока – твоје руке траг
У отиску прста твој је додир благ

На хартији сад је само сјетан слик
Што кô некад срећу сад сузу призива
А низ дршку кишобрана кап се кише слива

У решетке душе закључан је крик
Што пута не нађе ка нијемим уснама
Кад даљине те је затрпала тама.

Јелена Глишић

УЗАЛУД(НОСТ)

Ноћ…

Сан - полусан - јава.
Капи кише разбијају се о прозор.
Вјетар их немилосрдно гони.

Јутро…

Писак у ушима.
Камен на грудима.
Омча око врата.

Буђење?

Јелена Глишић

СНОХВАТИЦА

Погледај –
по небу расуле се звијезде
коју желиш – прстом покажи,
скинућу жељом, скинућу срцем,
теби на јстук – само ми тражи.

Пожели –
у мразном јутру да трешња уцвјета,
да те њен мирис опојан буди,
пупољке њене још исте ноћи
расцвашће топлина мојих груди.


Потражи ме –
на другој половини јастука,
ал' само сјенка креветом твојим
ношена вјетром лако ће прећи,
јер мене нема – јер не постојим.

Јелена Глишић

ЖЕЉА

Вјетре –
ушуњаj му се у косе власи,
укради мирис опојан, мио,
па мене болну, крадљивче, спаси,
молим те, молим - ти би то смио...

Кишо –
на вреле усне падни му лако,
пољубац врели узми, укради,
крадљивице - ти знаћеш како,
молим те, молим - то му уради...

Пахуљо –
падни му на трепавице,
укради поглед и ока сјај,
а онда мени, крадљивице,
молим те, молим - донеси, дај.

Јелена Глишић