Зорица Савић

ВРЕЛИНА

Сунце ми по телу удара –
моја кожа те жудно упија
рука ми твоја на грудима клија.

Облак у небо страсно урања –
продире дубоко глад ти врела
у неситост узбурканог ми ждрела.

Трепери ваздух светлуцави
кроз листове нежне, снене –
голицају мој поглед твоје зене.

Сунчев се цвет бујно расцветава –
твоја се узаврела жеља уплела
са жудњом моје душе и тела.

Зорица Савић

---

http://www.zorica-s.blogspot.com/

---

ПРКОС

Нећу поћи за овим облаком
Што кишу земљи у недра сипа.
Али са првим сунчевим зраком
Што се просипа из крошње липа
Послаћу ти невино плаво око различка
Што светкује лето са страсним маком
Скривено у зеленом гнезду жита.

Нећу се осврнути за змијским језиком
Што пакосно вреба испод грма цветног
Сажаљиво ћу му само намигнути
Оком пуним доброте и нежности
Јер још у мени снева птица чедности
Што у тишини твоје име опева.

Зорица Савић

---

http://www.zorica-s.blogspot.com/

СОНЕТ О НАМА

Кад пољубим ти ране незарасле
нек из њих замиришу пупољци
са гране нежности тек израсле
пљуштаће топли утешни пољупци.

Кад загрлим снове ти покошене
нек се млади месец пробуди
на твоје капке тугом орошене
нек најсјајнија звезда заруди.

Да те никад више зебње не буде
да те не походе из мрака сене
да ти прошлости грешке не суде.

Предај ми све што те плаши и љути
стисни своје боли присно уз мене
за нас су до птица отворени пути.


Зорица Савић

---

http://www.zorica-s.blogspot.com/

ПЕСМА

Држи ме на длану
и кад те сумња стеже
а моји кораци беже
у ноћ дивљу необуздану
кад музика се разлеже
кроз немирну помахниталу васиону.

Нађи ме у себи
у своје дубине ме вежи таласом
што са мојим се сроди
у бекству ка слободи.

На длан ме стави
као птицу што стреми небу
својом ме нежношћу зароби.
мој сан да живи у твојој јави.

Препусти ме без страха поплави
и не брини –
моје срце увек теби доплови.

Не стежи ме у шаци
сломићеш крила веселој птици
само ме на длану држи
увек се теби враћају моји кораци.

Зорица Савић

---

http://www.zorica-s.blogspot.com/

---

АКО ТИ НЕ СМЕТА

Ако ти не смета
поглед бих ти дотакла
очима збуњеног детета
до дна раја и пакла
тајног ти бескраја.

Неприметно бих завирила
кроз одшкринута врата
твог незнаног, далеког свемира.
Путевима од блата и злата
кренула до врха његовог немира
на прстима газећи по стаклу бола
док не стигнем до звезданих кола
тамо где снови руше зидове јаве.

И слушала с тобом таласање траве
шапутање мајског цвећа
шум топлине лета у гранама дрвећа
док зима све јаче стеже
уморно срце света.

Ако ти не смета
била бих твоја стена
кад ударе таласи судбине
спокој бурног ти дана
јутарњи зрак сред ноћне тмине
близина што спаја недосежне даљине.

Пусти да будем твоја снага
када ти тело клоне
пружена рука за спас
када нада тоне
у мушкости твојој слаба жена
твој корак у боља времена.

Ако ти не смета
чедност бих ти била
у ватри разблудности
блуд у додиру невиности
разум кад срце те вара
закон срца кад разум спутава

Зорица Савић

---

http://www.zorica-s.blogspot.com/

---

ЈЕДИНИ

---

Никад друге очи
неће угледати месечев траг
недостижних светова.

Ни корак стран моћи да крочи
у скривени простор невиних цветова.

Никад неће усне неке
окусити сласт меда
што капље из дубина недогледа.

Ни руке друге отопити санте леда
са врха болног брега.

Тек руке једне, једине
олистале на грани истине.

Само усне једне окусише мед,
иако је пелин на њима
оставио траг горак.

Један је само ушао корак
у вртове рајске чедне,
иза ограде трновите.

Само су очи једне виделе бездан
света тамног незнаног,
дајући му сјај звездан.

Зорица Савић

---

http://www.zorica-s.blogspot.com/

***

Да смо се срели на пољима зеленог жита
Још снажни, бујни, незрели
У мени младог месеца

Да ли би судбина била распевана птица
Да ли би живот био плодна равница
Да ли би небо увек било плаво и жуто
Без облака, муња, громова
И дани протицали као мирна река
Без вртлога, таласа, ломова

Сваки би дан био недеља
Празнична, блистава, чиста
Свако би јутро било светковина
У славу сунца и рађања
Испијали га као капи најбољег вина
На трпези животног изобиља

Да смо се срели у пролеће
Кад се буди душа биља

Зорица Савић

---

http://www.zorica-s.blogspot.com/

ДАЛЕКОМ САПAТНИКУ

---

У окамењеном срцу
сахраних песму неиспевану.
Док снег злокобно веје
као да тугу по свету сеје,
питам се из које смо поникли приче
и куда поглед да усмеримо,
далеки мој сапaтниче?

Под којом звездом смо рођени,
оном која тугу или радост носи?
Чијим грехом кроз живот вођени,
предодређени да волимо
у свету без љубави
док нам судбина пркоси?

Где је то место
где ћемо сачувати чисто лице
без патњи,бола и несанице?
Како да гајимо тај цвет невини
у лажи,блату и тмини?

Када је јалов сваки покушај доброте,
када се укаља сјај лепоте
у свету који убија птице у лету
и не чује њихов узвишени глас.

Одуваће ветар немилице
последњу вредну реч у тишину камена,
без трага и знамена.
А песник ће се препустити песми
најбројнијег племена
или повући у хладну осаму стена.


Зорица Савић

---

http://zorica-s.blogspot.com/

У ЗИМСКИ ДАН

---

Кад се изгубиш у сметовима света
и залута твој поглед у завејаној гомили,

кад се запиташ шта је смисао живота
и помислиш да те саплиће судбина уклета,
осврни се – угледаћеш неки осмех мили
што у вејевици чудесно цвета.

Ухвати у лету неку мисао
што твом очају утеху нуди,
загрли случајни поглед у пролазу,
можда баш тај нову зору буди.

Осмехни се тако да небо зарумени
и отвори у даљини малу стазу
непознату, неслућену ни у сну,
али довољну да видик се прошири,
да у теби ускликне у том трену
сва радост живљења и моћ осећања.

Скини са руку леденице,
навуци топле рукавице
од нежних додира сплетене;
помилуј сећања на лица драга,
на очи неке насмејане,
на шапутања дрхтава, блага
у зимска пуцкетава праскозорја

Нек у теби запевају заборављене
најлепше љубавне мелодије,
што их душа у дну дуго крије.
Ако бар једно срце будеш гануо,
поклони се и захвали овом дану
што није улудо освануо
и опрости свету што савршен није.


Зорица Савић

---

http://zorica-s.blogspot.com

ТРЕБА МИ ПЕСМА

---

Куда побећи од ове ноћи
од несавршеног грешног себе
од живота што ти непрестано суди
душу крвавим ноктима гребе
од невидљивих замки судбине
од бола што стално из заседе вреба?

Постати несвесна проста амеба
камен хладан, равнодушан
безгласан, заувек утишан?

Куда побећи од овог дана:
у миловања ветрових грана
у птичји свет цвркутом занесен
у треперави одсјај зрака
у белину чистог облака
у исконска шапутања шума?

Постави путоказ крај мог друма
за пут што води у срећнији почетак
у бољи свет у сновима спознат
у скрити кутак душе још непознат
у блистави поглед љубављу изречен
у стих из душе још неизречен.

Да ли тај пут води до тебе?
Измисли га за мене, за нас
почни од мог зачетка
буди ми заштитник, сапутник
водиља од прапочетка.

Зорица Савић

---

http://zorica-s.blogspot.com

БЕКСТВО

---

Поведи ме у снове
јер ноћас ме празнина зове
у камену белину
туђу нејасну тмину
у неку злокобну дивљину.

Поведи ме у гнездо цвркута
мени је празно у свету који не пева
тесно ми је међу зидовима
собе у којој се не снева.

Одведи ме са прашњавог пута
по зеленилу ми се лута.

Поведи ме у жубор реке
да слушам вирова смех
да скакућем по таласу надахнућа
у распамећена сванућа.

Заклони ме крилом ружичастог погледа
плаше ме сенке на зиду, лица бледа
плаши ме месечев смрзнути чун
што плови у бескрај непознат, црн.

Овде ме спутава високи сиви зид
овде су ми сви путеви криви
и узалудан птице лет
кад се ничему не диви.


Зорица Савић

http://zorica-s.blogspot.com

ГЛАСОВИ СУДБИНЕ

Кад падам са висина
на оштре, хладне стене –
не мисли на мене

Кад немоћ ми наду пара
безизлаз путеве затвара
и бесна олуја се покрене

На ливаде цветне
падну сузе ледене –
не мисли на мене

Груди ми болне распоре
бездушне, гладне звери
кидајући латице невине

И главу ми тешку помуте
очајни гласови судбине –
ни тад не мисли на мене.

Веруј да увек берем
наше звезде расцвале
да летим и док падам

Да зидам и кад рушим
у болу који болујем
нас двоје певушим

Уздахни срцем дубоко
пољуби видике румене –
и тек тад мисли на мене


Зорица Савић

http://zorica-s.blogspot.com

ПРВИ ПУТ

Пролазе дани
у нестварно стварној јави,
у сну неком чудном,а будном.

Као да живот
први пут се живи.
Поглед се први пут диви:
птици засталој у лету
да небеско плаветнило доживи,
роси случајно засталој на цвету
да први пут осети
у пољупцу буђења сласт.

Као да први пут се дају
рекама сенке топола
у светлосном титрају,
рибе у дубинама
воденом вртлогу,
ветрови први пут чешљају
врбама косе рашчупане.
Лече стазе утабане
корацима небројаним
старе и нове ране.

И још један дан
се спокојно улива
у вечерњи румени сан
док месец извирује
вечном светлошћу окупан.


Зорица Савић
http://zorica-s.blogspot.com

ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ

Можда ће нека жена
испунити празне ти зене
и раширити руке склопљене
на снове посустале.

У нека боља времена
кад се твоја душа уморна
из беспућа уздигне снена
крилима њеног топлог срца.

Просуће по теби ватре
звезда набубрелих, зрелих
и водоског суза јој врелих
из погледа пожудних.

Можда ће две самоће
здружене у немоћи и боли
створити свет чудесне лепоте
за све несрећне, несхваћене
оне које судбина не воли.

Зорица Савић

http://www.zorica-s.blogspot.com

ТИ СИ МИ ДУШУ УДОМИО

Ти си ми душу удомио.
Њене влажне и мрачне улице
обасјао сунчевим зрацима,
и забаченим ћорсокацима
отворио звездане путеве.

Клонуле главе сунцокрета
у долу заборављених снова,
подигао до неба високо,
и усадио у моје песме
неуништиво корење, дубоко.

У мрачној, бесаној ми ноћи
видео си први светли поглед
заруменеле цвркутаве зоре
а мојој успаваној јави отворио
пробуђене све цветне прозоре.

Зорица Савић

http://www.zorica-s.blogspot.com

ДРХТАЈ МОДРИХ ЖЕЉА

Чујеш дрхтаје плача
у таласу смеха
док израњамо из жабокречине
окупани пљуском крваве месечине.

Нек се пролазност само церека
нек протиче незаустављиво река
ми смо на обали враћене младости
пронашли путеве вечности.

Под лозом модрих жеља,
у песми слуђених зрикаваца
блејању наивних јагањаца
у тишини вечери што на нас пада
са звездама плодног неба.

Загрли нежношћу снажно
моје будуће дане
и не дај судбини да нам украде
погледе младе, насмејане.


Зорица Савић

http://www.zorica-s.blogspot.com

ШТА ОСТАЈЕ

Шта остаје иза последње наде,
иза занемеле птице и увелог цвета,
када се гаси последња звезда
и белина све боје украде?

Шта остаје када речи заћуте
у понору неутешне туге
и безгласни крик одјекне у празно,
док ноћ испреда црне пруге?

Шта остаје у замрзлој шуми
када и последње дрво оголи
и престане о срећи да сања,
док северац расејане облаке гања.

Промрзле птице се прену,
задрхте њихова малена срца,
док безнађе немилосрдно осваја
и душа немоћна болно грца.

И зачује се тихи цвркут,
увертира будућег пролећа,
засветли слабашна искра
у оку умирућег цвета.

То се распирује пламен
будућег светлијег света –
провири из камена
срце новог семена.

Зорица Савић

http://www.zorica-s.blogspot.com

ДАН

Нови је дан –
За наде голе,
За птице покисле,
За оне који се воле
И оне које обори самртни сан.

Нови је дан –
За усамљене, уморне
Од живота савијене,
За бледе сене,
Испијене, дотучене,
За њихове ране незалечене;
За веселе, безбрижне
За грешне и за чедне.

Нови је дан –
Неком ведар, сунчан
Другима магловит, кишан
Свануо узбуркан, стишан
Као почетак или свршетак.

А дан – равнодушан
Са прозора гледа
И не мари
Да ли је свануо или омануо.


Зорица Савић

http://www.zorica-s.blogspot.com

СЛАСНО ВЕЧЕ

Бујно сласно клизи вече
Низ рамена њена гола
Ко анђели да скидају
Ореол јој изнад главе

Из погледа очараног
Узбуркана река тече
И таласе благо ломи
О бокове искричаве

Снежна светлост
Кроз прозоре
Обгрлила загрљене -
Сенке пламене

Замршене трепавице
Затрепере занесене
Осмех титра из зенице
Од милине раширене

Обнажене груди њене
Заиграју под прстима
Од додира опијене

Пољупцима задојене
Смеше му се усне
Задовољне сите жене

Зорица Савић

Preuzeto od: Зорица Савић: СЛАСНО ВЕЧЕ http://zorica-s.blogspot.com/2013/04/blog-post_4675.html#ixzz2PnMd3POv
ПОЕЗИЈА ТОПЛИНЕ

ПЕСНИКУ

Распевај одјек тишине
Уклони леденице бола
Наслаге устајале прашине
Са звезданих кола

Ноћас је свет за Човека близу краја
Ноћас је ућуткан песник прогнан из Раја

Пробуди снове из тешке несанице
На лице угнезди распеване птице
Пружи уточиште ветру што лута
Ноћас је скренуо с пута

Пусти то дете да снева
У сигурној утроби песме
Отерај обесне грабљивице
Што гнездо славују руше

Ноћас за чедно грешне
Отвори пупољке душе

- Зорица Савић -


Preuzeto od: Зорица Савић: ПЕСНИКУ http://zorica-s.blogspot.com/2013/04/blog-post_5.html#ixzz2RfWHoKLN
ПОЕЗИЈА ТОПЛИНЕ

БЕКСТВО

Поведи ме у снове
јер ноћас ме празнина зове
у камену белину
туђу нејасну тмину
у неку злокобну дивљину.

Поведи ме у гнездо цвркута
мени је празно у свету који не пева
тесно ми је међу зидовима
собе у којој се не снева.

Одведи ме са прашњавог пута
по зеленилу ми се лута.

Поведи ме у жубор реке
да слушам вирова смех
да скакућем по таласу надахнућа
у распамећена сванућа.

Заклони ме крилом ружичастог погледа
плаше ме сенке на зиду, лица бледа
плаши ме месечев смрзнути чун
што плови у бескрај непознат, црн.

Овде ме спутава високи сиви зид
овде су ми сви путеви криви
и узалудан птице лет
кад се ничему не диви.

- Зорица Савић -


Preuzeto od: Зорица Савић: БЕКСТВО http://zorica-s.blogspot.com/2013/01/blog-post.html#ixzz2RfWjMdDg
ПОЕЗИЈА ТОПЛИНЕ