Јелена Глишић

КАД СЕ ПРЕТЈЕРА

У шумици,
поред пута,
један зеко
тужан лута.

Ту је синоћ
јео, пио,
па је памет
изгубио.

Јелена Глишић

http://poezijajg.blogspot.com/2014/10/blog-post_3.html

ВЕЛИКИ ОДМОР

Замислите, дјецо, ово,
школом трчи једно слово,
за њим трче броја два,
а за њима ви и ја.

Ко ће кога сада стићи,
ко ће први коме прићи,
слово броју ил` број слову,
да почнемо игру нову.

Јелена Глишић

http://poezijajg.blogspot.com/2014/10/blog-post_9.html

ДА ЈЕ МЕНИ

Да је мени да у кревет
не одлазим баш у девет,
да је мени да су дани
увијек срећни, разиграни.

И још да је и то мени,
да јабука зарумени,
да порасте све до неба,
јер ми таква баш и треба.

Да је мени да се сања
нешто лијепо до свитања,
а да оне ружне снове
отјерају ноћне сове.

И још желим само ово,
да научим свако слово,
па да оној малој Ољи
писмо каже ко је воли.

Јелена Глишић

ВЈЕТРОВА ГРЕШКА

Јесте л` чули, дјецо,
најновије вијести,
одлучио вјетар
с букве лишће стрести.

Па се јадан мучио,
и снажно је дув`о,
ал` лишће се не да,
драго му је дрво.

Зар не видиш, вјетре,
да се љето смије,
да јул тек је почео,
да Сунце нас грије.

Схвати тада вјетар,
погрешно је доба,
ал` на јесен вратиће се
поново да проба.

Јелена Глишић

ЧИСТОТА

Шапни мени
сада свијете,
шта то краси
свако дијете.

Је л` то душа
чиста, мека,
која само
љубав чека?

Је л` то срце
што не крије,
да за мржњу
чуло није?

Ил` је маште
пуна глава,
жељна игре
и кад спава?

Ил` још тајна
нека има,
на тим плавим
небесима?

Јелена Глишић

КОД КУЋЕ ЈЕ НАЈЉЕПШЕ

Кад одлучи врабац
да крене на југ,
не знаде да пут ће
бити тако дуг.

Летио је летио
километар, два,
те одлучи нагло:
Нисам за пут ја!

Ма остаћу овдје,
у свом малом селу,
храниће ме мрвама
дјеца зиму цијелу.

Јелена Глишић

Поезија за дјецу – Јелена Глишић

---

KРИЛА

Чудио се лисац како
лептирића крила лако
носе свуда без проблема -
зашто и он једна нема.

Хоће лисац да полети,
ал' никако да се сјети
како би се набавила
бар половна нека крила.

Огласе је прелистао,
продавнице обишао,
питао чак крокодила
продаје ли неко крила.

Свак се чуди, не вјерује:
- Лисац крила зар купује?
Да није на главу пао
Ил' пио – па претјерао?!

Схватио и он на крају
да се крила не продају,
па с товаром туге тешке
вратио се кући – пјешке!
Пјесникиња: Јелена Глишић

Јелена Глишић

МУКЕ СА СЕСТРИЦОМ

Закукао Миша – јао,
кад у несвијест није пао -
сека му се мала
у цртање дала.

Лијепо би то све било,
али зло се  догодило:
свеска за домаћи
поста блок цртаћи.

Он у чуду - рони сузе -
- зашто, секо, ову узе,
нисам дана пола
устао од стола.

Рвао се са азбуком
и од А до Ш је с муком
написао цијелу
у свешчицу бијелу.

Све је било баш без грешке  -
награда за муке тешке,
а сада из листа
вири боја триста.

Јао, секо, с тобом шта ћу!?
Не дирај ми у задаћу!
Кажем стоти пут,
и стварно сам љут!

Не љути се, нисам знала,
ја сам, Мишо, врло мала…
Ево, за изини -
oбрашчић уштини!

Јелена Глишић

ВУЧКО ПЕНЗИОНЕР

Није више Вучко
мог’о да издржи –
то што је од њега
зека био бржи.

Годинe га стигле,
крзно олињало –
ех, како да форму
поправи бар мало.

Ишао на фитнес
и у теретану,
избјегав’о пиће,
из маркета храну.

Ал’ узалуд вјежбе
и сав труд и мука,
учас шмугне зека
испред старог вука.

Па код меде оде,
савјет да потражи:
– Шта да радим, медо,
пријатељу – кажи?

Насмија се медо,
вуков стари знанац:
– Па ти, Вучко, буди
вегетеријанац!

Јелена Глишић

КАКВА ТЕТКА

Дошла је код Владе
јуче тетка Јела,
па би са њим она
играти се хтјела.

А и Влади малом
баш је драго било,
па отрча брзо
код тетке у крило.

Цијели дан им прође
у игри, весељу,
испунила Влади је
тета сваку жељу.

А кад вријеме Влади
за спавање дође,
тетка њему успаванку
тихо пјеват` пође.

А кад сан тај тихо
кроз врата ушета,
заједно са Владом
заспала је тета.

Јелена Глишић

http://poezijajg.blogspot.com/2015/03/blog-post_75.html

КАД ПРОЉЕЋЕ ЗЛАТИ

Ево, дјецо, марта,
па се зима сели,
то прољеће стиже
да нас развесели.

Ноћи све су краће,
а све дужи дани,
весело пјевуше
птичице на грани.

И у шуми цвијеће
сад весело расте,
а са југа стижу
гуске, роде, ласте.

На све стране живот
рађа се и кличе,
на ливади, ено,
росна трава ниче.

Ма, сваке се године
то прољеће врати,
па у башти цвијеће
бакино позлати.

Јелена Глишић
http://poezijajg.blogspot.com/2015/02/blog-post_0.html

НЕНАДАНИ РАСТАНАК

Једне ноћи вјетар,
и цијелога дана,
љуто кида лишће
са поспаних грана.

А лишће се малено
отима и не дâ,
док посљедњи пут
родитеља гледа.

А родитељ дрво
стреса се и њише,
лишће би да штити,
ал` нема га више.

Јелена Глишић
http://poezijajg.blogspot.com/2014/12/blog-post.html

КРАЂА

Отишла је Тања
да потражи брата,
оставила мало
одшкринута врата.

Тад је згоду за се
ухватила Цица,
најешће се зачас
сочних кобасица.

У два, у три скока
на столу се нађе:
Које ли ће парче
да буде најслађе?

И таман кад хтједе
да загризе мало,
нешто је са стола
уз ломљаву пало.

Уплашено скочи –
на под поглед баци,
од њушке до репа
прођоше је жмарци.

Са стола су пале
три кристалне чаше,
јер пазила није
куда репом маше.

У страху се силном
у бијег дивљи даде,
удари у лонац –
и он на под паде!

И још је у скоку
запела за вазу,
просула се вода
на Тањину стазу.

Па сад, ено, сједи
на тавану шупе,
и проклиње своје
поступке приглупе.

Казна ми не гине –
сама себи каза –
три чаше и лонац…
Ух, куд још и ваза!

Мјауче и тужно,
дубоко уздише:
Никада у крађу
нећу ићи више!

Јелена Глишић
http://poezijajg.blogspot.com/2014/11/blog-post_29.html

ЗЕКА И ВЈЕТАР

Сав уплашен скочи зека
из високе траве:
Ко се мрдну? Шта то шушну?
Остадох без главе!

Насмија се на то вјетар:
Стани – ја сам, зеко,
нити лисац, нити ловац
тебе није чек’о.

Тад љутито викну зека:
Вјетре, с којим правом?
Хоћеш да ми срце стане
обузето стравом!?

Опрости ми, драги зеко,
ја те плашит’ нисам хтио,
а не би ти нашкодило
љубазнији кад би био.

А ја нисам крив ни за то
што ти храброст фали,
рече зеки мудри вјетар
па даље настави.

Јелена Глишић
http://poezijajg.blogspot.com/2014/11/blog-post_22.html

ХРАБРОСТ

Драги тата,
морам хитно
да ти причам
нешто битно.

За храброст ме
питат’ немој,
кад знаш добро
да сам херој!

Знаш и да сам
дјечак јак,
ал’ ме мало
мучи мрак.

Не плашим се,
али, ето,
сваку ноћ је
под креветом.

Не мисли да
плаше мене
крај прозора
оне сјене!

А мало ми
не да мира
то што ми
у орман дира.

Па те молим,
драги тата,
да одшкринеш
мало врата.

Знаш да нисам
Кукавица,
ал’ треба ми
и лампица.

Јер другови
кажу моји
да се свјетла
тај мрак боји.

Јелена Глишић
http://poezijajg.blogspot.com/2014/11/blog-post.html